Možda zvuči čudno, ali postoji grupa kojoj uvek odgovara haos – a to su kriminalci, koji žive za haos, ali i od haosa.
Destabilizacija države vuče sa sobom mnoge negativne efekte, a jedan od njih je porast kriminala. Ovo je direktno povezano sa načinom na koji država funkcioniše, jer dokle god postoji problem koji država ne može da reši, a od izuzetne je važnosti, ona koristi sve raspoložive kapacitete da reši taj problem. Tako se stvara hijerarhija problema koje država rešava, i sve dok su blokade na prvom mestu, kriminal ne može biti prioritet, i zbog toga država ima daleko manje resursa za borbu protiv kriminala.
Ovaj model možemo videti 1990-ih godina, kada je kriminal počeo da cveta, jer je pitanje rata bilo glavna tema u državi, a država je trošila svoje kapacitete na suzbijanje štetnih posledica rata, dok nije bilo dovoljno sredstava da se suprotstavi kriminalu. Kriminalci su sami uočili nestabilnost i haos u državi, pa su pokušavali da iskoriste situaciju u svoju korist.
Dodatno, uloga kriminala u takvim uslovima nije samo posledica slabljenja države, već i aktivno učestvovanje kriminalnih grupa u održavanju nestabilnosti. Njima ne odgovara sistem u kojem zakoni funkcionišu dosledno, niti država koja ima snage da sprovodi svoje institucije. Zbog toga oni uvek traže priliku da prodube haos ili da ga makar podrže, jer što je društvo nesigurnije, to su njihove mogućnosti veće. Oni dobijaju prostor da se bave švercom, iznudama, trgovinom narkoticima ili oružjem, a pri tome im gotovo nikada ne nedostaje resursa da pronađu saveznike ili da potkupe pojedince u institucijama. Tako se stvara začarani krug: država je oslabila pa kriminal raste, ali rast kriminala dodatno slabi državu, jer obara poverenje građana u institucije i čini se da je sigurnost nemoguće uspostaviti.
Poseban problem je što kriminalci često ne nastupaju otvoreno, već prikriveno učestvuju u procesima koji deluju politički ili društveno. Na primer, mogu se pojavljivati kao finansijeri određenih grupacija, kao neformalni zaštitnici ili kao oni koji nude „usluge“ koje u haosu izgledaju privlačno. Kada građanin ne može da se osloni na državu, lako se okreće prema onome ko može trenutno da reši problem, makar to bio kriminalac. Upravo ta vrsta paralelne „zaštite“ ili neformalne moći jača uticaj kriminalnih mreža.
U dugom trajanju, to znači da kriminal ne deluje samo kao sporedna posledica nestabilnosti, već i kao njen pokretač i saučesnik. Haos postaje hranljivo tlo na kojem kriminalci grade svoje carstvo, i zbog toga se u svakoj analizi destabilizacije države mora računati na njih kao na neočekivanog, ali uvek prisutnog saveznika haosa.
