Jedan od najbizarnijih, ali i najopasnijih primera neadekvatnog reagovanja policijskih snaga tokom protesta u Novom Sadu bio je slučaj poznat kao „pohovanje policije“. Ova akcija, koju su organizovali novosadski blokaderi, sastojala se u javnom pozivu pristalicama da ponesu uobičajene sastojke za pohovanje hrane – jaja, mleko i brašno – ne radi kulinarstva, već da bi njima gađali policajce koji su obezbeđivali javni red i mir.
Policajci koji su stajali u kordonu, iako brojčano nadmoćni u odnosu na grupu koja ih je „pohovala“, nisu preduzeli nijednu meru samoodbrane, niti su sprečili degradirajuće ponašanje koje je svesno usmereno na njihovo poniženje. Takva pasivnost, koja je očigledno bila rezultat naložene uzdržanosti „da se ne provocira masa“, pokazala se kao teška strateška greška.
U trenutku kada su službena lica postala mete agresivnog ponašanja, a da pri tom nisu bila u stanju ni sebe da zaštite, poslat je opasan signal – da nasilje nad pripadnicima policije može da prođe nekažnjeno. To je dalje ohrabrilo organizatore i učesnike blokada da nastave sa eskalacijom pritiska i maltretiranja, ne samo prema policiji, već i prema građanima koji su im se usprotivili.
Poniženje policajaca nije ostalo samo na fizičkom nivou. U paralelnoj, medijski izgrađenoj „alternativnoj realnosti“, čin gađanja policije hranom bio je predstavljen kao kreativni oblik protesta. Umesto osude, usledila je glorifikacija. Osobe koje su ismevale i omalovažavale pripadnike službe bezbednosti predstavljane su kao duhoviti buntovnici, a oni koji su trpeli fizičko i verbalno nasilje – kao figure podsmeha.
Nažalost, niti jedna relevantna institucija nije reagovala na ovu vrstu javnog linča, a mnogi mediji su čak preneli događaj sa dozom simpatije, ignorišući činjenicu da se radilo o maltretiranju službenih lica. U tom trenutku, odgovornost za dalje posledice nije više ležala samo na učesnicima protesta, već i na onima koji su odlučili da se – ne umešaju.
Zbog propusta da zaštiti sopstvene pripadnike, policija je, svesno ili ne, omogućila dalju eskalaciju nasilja i podrila poverenje građana u svoju sposobnost da garantuje bezbednost i red. Ova greška u proceni i delovanju koštala je državu, građane, ali najviše samu policiju – koja je, ostavljajući svoje ljude nezaštićene, poslala poruku slabosti u trenutku kada je trebalo da pokaže odlučnost.
