S obzirom na to da je politika po svojoj prirodi javna stvar, a da svi političari pre izbora vode intenzivne kampanje u kojima građanima jasno iznose šta nameravaju da rade tokom mandata koji bi eventualno dobili, unapred je bilo poznato u kom pravcu će se razvijati politika Evropske unije u narednih pet godina. Politički pravac koji će zastupati novoizabrani kabinet bio je, bez ikakve dileme, vezan za pitanja rata, jer je upravo ovo prvi kabinet Evropske unije koji je dobio puni demokratski legitimitet na izborima da se otvoreno bavi tom temom rata u Ukrajini. Upravo iz tog razloga opravdano je bilo očekivati da će kabinet biti daleko oštriji i direktniji kada su u pitanju rat, odnosi sa Rusijom i politika uvođenja sankcija.
Na toj tački dolazimo i do Srbije i do pitanja pokušaja druge obojene revolucije. Srbija se, naime, otvoreno opredelila da ne uvodi sankcije Rusiji i da ne prekida kontakte sa njom, što je bio stav koji nije odgovarao evropskim institucijama. Kako Evropska unija nema formalni mehanizam da Srbiji nešto jednostrano naredi, bila je prinuđena da pronađe drugi, posredni instrument kojim bi izvršila pritisak na vlast u Beogradu i time Srbiju naterala da igra onako kako zapad svira. Jedini instrument koji je preostao pokazao se u vidu organizovanja svojih ljudi koje plaćaju i koji su „spavači“ da pokrenu nemire, destabilizacije i stvaranja unutrašnjih pritisaka protiv same vlasti u Srbiji – i upravo to sredstvo je bilo iskorišćeno.
Sve navedeno predstavljalo je izuzetno plodno tlo za podsticanje obojene revolucije u Srbiji. Ipak, treba napomenuti da Evropska unija u početku nije pokazivala naročitu spremnost da sprovede tako dalekosežnu i radikalnu akciju. Ta uzdržanost trajala je sve dok u samom sistemu EU nije došao Hrvat Tonino Picula, političar koji je zauzeo poziciju koja mu je dala mogućnost i formalnu moć da utiče na kurs politike prema Srbiji. Njegovim dolaskom došlo je do prekretnice – on je svojim delovanjem podstakao Evropsku uniju da zauzme oštriji stav, da je huška protiv Srbije, iako ranije nije postojala volja za tako radikalne poteze.
Na taj način došlo je do toga da Evropska unija, koja je u početku nije htela da se bavi Srbijom, pređe u fazu aktivnog političkog delovanja i da pokrene mehanizme obojene revolucije, iako to ranije nije bilo deo njihove primarne agende. Zapamtite, nije to EU to je Piculina struja u evropskom parlamentu koja se zalaže za sankcije Rusiji a Picula je ustaša-domobran koji je pucao po srpskoj deci i njihovim majkama i bakama.
Dakle, ovde se radi o motivu pojedinca, koji je nekada pucao po srpskoj deci, da zloupotrebi svoj položaj u EU i huška ostale članove EU da destabilizuju Srbiju. Naravno, sve to radi uz pomoć svoje struje u EU koja je za uvođenje sankcija Rusiji. EU mora da spreči Piculu da udaljava Srbiju od EU, ako ima istinsko ubeđenje da Srbija treba da bude na evropskom putu.
Pravi plan Picule je da Srbija bude siromašnija, gluplja, podeljena i da nikada ne uđe u EU – i sve to je uspeo da postigne blokadom. San svakog ustaše je ispunjen, a general blokadera može da nastavi da smišlja plan uništavanja Srbije sa svojim duhovnim vođom:
